Врели дани овог лета смењивали су се један за другим.Где год да смо кренули било је неизбежно наливање водом а и вода се сливала низ нас.Тако је било и тог, августовског, дана.
Кренули смо на целодневни излет на Златибор.Почетно расположење је врло брзо спласнуло. Несносна врућина у колима је уносила нервозу и гунђање. Узалуд су, мама и бака, покушавале да ме насмеју.
Смењивала су се села, брда, малене цркве, невероватна природа.Заборавих несносну врућину и почех да треперим од усхићења изазваним лепотом природе којом смо јездили.Усхићење је достигло врхунац када сам угледала улаз у Стопића пећину.До самог улаза воде нас безброј степеница поређане на самој литици. Чинило ми се да им нема краја а онда једно скретање иза стене открило нам је огроман улаз. На самом улазу запахнуо нас је леден ваздух.Тотални шок! Смрзавање у само једној секунди.Први пут видим и улазим у пећину.Изненађена сам што нема украса које сам виђала на сликама других пећина. Водич нам је објаснио да је то због огромног улаза. Али ту су бигрене каде, заштитни знак ове пећине, поређане као степенице, пуне воде која се каскадно прелива правећи мале водопаде.На таваници су необични отвори.Кроз један од њих бацани су пси тако да на самом улазу у пећину постоји “Псеће гробље”. На крају пећине је водопад, који је упркос јези у мрклом мраку, добио име “Извор живота”. Осветљење растерује тај мркли мрак а дрвени мостићи нас воде из једног дела у други. Где год да погледам затреперим.
И повратак уз степенице је доживљај сам по себи.Тешко га је описати речима. Пожелела сам да све своје другове доведем овде, да виде ову лепоту и заједно истражујемо и друге пределе којих има безброј око нас.
Наталија Милојевић IV/1
